Наставља се поход на мање познате планине наше домовине, на реду је био Вујан са његовим високим шумама. На први слух кад се помене Вујан, није толико познат, можда би тако требало и остати, што даље од људског фактора уништавања природе зарад профита, а дозвољен само за љубитеље природе.

Овог тропског лета није лако планинарити по голим стазама са погледима свуда око себе, с тога сам одлучио да потражимо бег од упекле звезде у шумовите и слабо познате крајеве Малича којег смо оставили за крај.
Прво на репертоару је била лагана стаза уз реку Пањицу, њеним кањоном смо се упутили ка водопаду и њеној воденој пећини, чиста река сакривена од сунчевих зрака шумом и препуна локвања одише осећајем као да си далеко од Србије, можда због тога што нема смећа, мада ћу пре веровати да је због саме лепоте овог ариљског рај

За пролећно разгибавање и буђење из зимског сна Јелица делује као избор без промашаја. Изгледа да нисмо били једини у тој мисији, пошто смо тог дана смо срели још пар група планинара, метеоролошки услови су нам се мрштили и смешкали мада смо ипак били одлучни у нашем походу, имали смо домаћина планине пулина за водича.

Четверац планинарског друштва је одлучио да освоји “Мечку” и пошло им је за руком.
Право летње јутро, уз кафу идеално за поклањање пажње Медведнику и природи коју поседује у изобиљу.

Годинама планинарим и после многих стаза остављених иза себе, што високогорских, што питомих, на ред је дошла прва планина у оквирима планинарског друштва у мојој организацији.