извештаји

А где уствари возимо?

Недеља, 11 сати преподне. Звони телефон. Управо се спремам да прошетам псе. Једном руком поводац, другом телефон…некако се јавих.

Ало, да возимо негде.

Па где сад, нисам размишљао…А где си мислио?

Немам идеју, само да извеземо.

Па да си се раније јавио…нисам нешто спреман.

Па добро. Мислио сам нешто да возим па ако ти нећеш одох спортаком.

Е па ајде… у дванаест код „Десетке“. Само да прошетам „зверчице“.

Тачно у дванаест били смо Зоран и ја на договореном месту. Успут сам, у шетњи паса, пустио информацију о вожњи, наравно на погрешну групу. Са једне стране вуку пси, са друге стране сунце “пичи“ у екран а још немам ни наочаре.

Кренусмо узбрдо према видиковцу. Зоран код“Бека“ скрете према Дрену: ово ће бити кратка тура изгледа, помислих. Код школе, нема ни учитељице ни ликера од смокве, рекох да сам мислио до Брајковца, преко Бабине реке.

Пут леп, дан сунчан, али не као прошлог викенда, ваздух јаче реже. Закопчасмо се пре спуста, навукосмо и поткапе и јуриш. Ван пута, по ливадама крпе од снега. Али зато поглед пуца на све стране.

У Брајковцу, мала пауза код продавнице, за окрепљење. И неку фотку. И Зоран рече: „Е, досадно ми већ овим путем, ајдемо преко Дудовице.“ И већ јездимо. Саобраћаја мало, чаврљамо успут и ето нас. Одустадосмо од кафе па у Чибутковици, скренусмо лево, нису нам се прљали бицикли и полако, „царским друмом“ стигосмо у Лазаревац.

Штета што нас није било више. Kао  што рече Аца преко групе, наша вожња је као кад купиш чоколаду, ником не кажеш и сам је поједеш.

Следећи пут поделићемо.

Share